Foto: DW

Zašto novinari ne mogu da dobiju informacije iz institucija? Zašto se istraživački novinari nazivaju stranim plaćenicima? Zašto im prete i ucenjuju ih? Previše je „zašto“ kada su u pitanju novinari u Bosni i Hercegovini.

Novinarka Nikolija Bjelica iz Trebinja, dopisnica DW, govori o začaranom krugu blokade informacija u javnim institucijama, uzaludnih preporuka ombudsmana i vrlo čudnoj zameni uloge novinara s PR-službom.

„Na naša pitanja oglušuju se u Gradskoj upravi, ali i u javnim ustanovama“, kaže Nikolija Bjelica i naglašava da su, nakon njihove žalbe, „obudsmani doneli preporuke za gradonačelnika i utvrdili da je kršen zakon o slobodnom pristupu informacijama“.

„Ali, on (gradonačelnik) je u svom odgovoru ombudsmanu naveo da nam ne odgovara zato što ne objavljujemo informacije u onom obliku u kojem su dostavljene, već ih, kako je rekao, izvlačimo iz konteksta. To, naravno nije tačno. Tačno je da se ne bavimo PR-om onoga što radi vlast, već suprotno, pokušavamo da kritički sagledamo njihove poteze“, komentariše Bjelica.

-pročitajte još: Zoran Sekulić: Ispašće da smo skoro 30 godina orali pesak

Ona dodaje da kritički pristup nije dobrodošao, jer se, kako naglašava, u tom slučaju smatra da se u novinari zlonamerni i da imaju lični animozitet protiv vlasti. „I nakon svega, ništa se nije promenilo. Satisfakcija je stav ombudsmana da je vlast kršila zakon o pravu na informaciju, ali to nije dovoljno. Institucije uglavnom pružaju ono što im odgovara, a ne ono što novinare zanima. Ne znam da li je gore potpuno ignorisanje ili slanje uopštenih odgovora kako bi mogli da se opravdaju da su ispoštovali zakon“, zaključuje na kraju Bjelica.

Simbioza medija i politike

Sličan stav ima i njena koleginica iz Mostara, Kristina Perić, novinarka i urednica portala Hercegovinainfo: „U BiH ćete informaciju lako dobiti kada treba promovisati neku akciju, neki ministar, donacija, kada se zapravo uredi za odnose s javnošću posluže medijima u sopstvene svrhe. Ali, ako ozbiljnije ’čačkate’ i istražujete, nailazite na zid. Nedeljama čekate odgovor – ili ga ne dobijete, ili dobijete polovičnu informaciju“.

-pročitajte još: Kome u Nemačkoj smetaju novinari?

Ona spominje i još jednu realnost – simbiozu medija i politike, ali i čestu osudu novinara: „Politika se u toj meri obahatila da ima ’svoje’ medije, koji služe kao stranački bilteni. Međutim, iz ličnog iskustva mogu reći da su sve muke oko dobijanja informacija manje od razočaranja koje osetiš kad istražiš i napišeš dobar prilog, a svi oni koji bi trebalo da reaguju – ’spavaju’, dok se novinar dovodi u kontekst nečijeg plaćenika“, kaže Perić.

Ipak, postoje i svetli primeri, gde su javne institucije na raspolaganju novinarima i javnosti, poput ureda za odnose s javnošću Tužilaštva BiH, Vlade Hercegovačko-neretvanske županije, Zavoda za javno zdravstvo Federacije BiH, a vrlo često su telefonski novinarima dostupni brojni ministri, predsednici vlada itd.“

Istraživački novinar – „strani plaćenik i agent“

Ali, nedostupnost informacija, pritisci, diskreditacija, pretnje – realnost su novinara-istraživača. To su na svojoj koži iskusili i novinarka portala Fokus.ba Semira Degirmendžić, nakon otkrića velike afere ’Respiratori’ o netransparentnom trošenju javnog novca prilikom nabavke respiratora, kao i novinar Muhamed Kovačević koji istražuje teme o ratnim zločinima i kriminalu u sarajevskoj opštini Ilidža.

„Neuređeno društvo u BiH, za koje vole da kažu da je ’u tranziciji ka EU standardima’, u suštini je paradoksalno društvo. U takvom društvenom miljeu, vrlo je nezahvalno biti istraživački novinar, jer to znači da morate svakodnevno da se susrećete s kompleksnim problemima, na koje uglavnom nemate uticaj, a koji vas direktno ometaju u izvršenju radnih zadataka“, kaže novinar Muhamed Kovačević za DW kojem su nedavno upućene pretnje ubistvom.

On govori o fenomenu u savremenom novinarstvu, ali i obezvređenosti istraživačkog novinarstva: „Svedoci smo da danas svako ko je u stanju da napravi internet-portal ili blog, sebe naziva istraživačkim novinarom i to je postalo atrakcija. Pri tom se zaboravlja suština, da istraživački novinar mora javnosti da predstavi priču zasnovanu isključivo na istinitim dokazima, koja potvrđuju konstrukciju priče, zasnovanu na žurnalističkoj metodologiji i kodeksima“, objašnjava Kovačević.

-pročitajte još: Ana Lalić žrtva „demokratije” u Srbiji

Kao i njegove kolegnice, i on spominje „targetiranje“ novinara kao „stranih plaćenika“ ili „agenata“ stranih obaveštajnih službi: „Bukvalno, pitanje je dana kada će neko od istraživačkih novinara biti likvidiran od strane nekoga kome se ne sviđa ono što je objavio“, njegov je dramatičan zaključak.

„Na udaru bahatih političara“

Politička analitičarka Ivana Marić za DW kaže da se većina građana pretvorila u podanike i poslušnike vladajućih struktura, a da su mediji, a posebno nezavisni mediji, prvi na udaru bahatih političara.

„Građani čitaju ono što mediji pišu i prema tome stvaraju svoje stavove o političarima i njihovom (ne)radu. Zato je razumljivo što se najveća borba političara vodi oko kontrole nad javnim medijima i pokušaja pridobijanja ili kupovine privatnih medija. Zbog izostanka reakcije opozicije i građana, političari sebi mogu da dozvole luksuz bahatog odnosa prema medijima, da im ne dostavljaju tražene informacije ignorišući njihovu zakonsku obavezu“, komentariše Marić za DW.

Ona podseća da su zahvaljujući hrabrosti novinara i medija građani saznali za mnoge afere i kriminal političara, te da je krajnje vreme za reakciju građana.

Javna informacija kao privatno vlasništvo

Generalna sekretarka Udruženja BH-novinari, Borka Rudić, potvrdila je da je pristup javnim informacijama u BiH uvek bio problem, posebno u vremenu pandemije korona-virusa i bez obzira što oko 18 godina postoji savremeni evropski Zakon o slobodnom pristupu informacijama.

„Javni zvaničnici ponašaju se kao da su te informacije njihovo privatno vlasništvo, a ne javno dobro svih građana i kao da ne postoji njihova zakonska obaveza informisanja javnosti. Institucije i pojedinici su naročito zatvoreni kada novinari postavljaju kritička pitanja o trošenju novca i obavljanju javnih funkcija, o nabavkama, zapošljavanjima, platama, raspodeli budžetskog novca, itd. U periodu pandemije Kovida 19 taj problem je izraženiji“, kaže Rudić za DW.

Recimo, čak 83 odsto od 102 novinara koji su učestvovali u anketi Udruženja izjavilo je da krizni štabovi nisu omogućili pristup iscrpnim informacijama o korona-virisu, te samim tim da su uskratili i građanima važne informacije.

Slab otpor novinara

Ali, sociolog, prof. dr Slavo Kukić, podseća da nisu političari drukčiji ni drugde: „Svuda u svetu oni bi najradije da svi novinari deluju po principu PR-službi. Razlike među zemljama su u drugom detalju – u različitim ambijentima u kojima novinarske zajednice deluju“, ocenjuje profesor Kukić.

Prema njegovom mišljenju, BiH se novinare svakodnevno pokušava uvući u etničke matrice gde bi, dodaje, izveštavali afirmativno za „svoju“ etnopolitičku kastu ili, u suprotnom, bili proglašavani za izdajnike.

„Otpor tome nije u meri koja je nužna za promenu ambijenta, a razlog je u činjenici da znatan broj novinara i sam prihvata da bude deo fabrikovane borbe za nacionalni opstanak ’svojih’ etnija“, zaključuje profesor Kukić.

Izvor: DW