Četvorica bivših pripadnika Državne bezbednosti osuđena su danas zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Nalogodavci, ubica, kao i politička pozadina, međutim, ostali su nerasvetljeni i posle 20 godina.

Piše: Marija Vučić

Bivši načelnik Državne bezbednosti (DB) Radomir Marković osuđen je zbog podstrekivanja na ubistvo na 30 godina, dok su kao saizvršioci osuđeni Milan Radonjić na 30, Miroslav Kurak na 20 i Ratko Romić na 20 godina zatvora. Dok je tužilaštvo optužnicom Miroslava Kuraka označilo kao ubicu, u presudi se kao ubica pojavljuje nepoznato lice. Ulogu Romića i Kuraka u likvidaciji sud nije detaljno objasnio.*

Prema optužnici, Marković je ubistvo isplanirao, a Radonjić ga organizovao sa Kurakom i Romićem. Kurak je sa 14 hitaca pucao u Ćuruviju, dok je Romić drškom pištolja udario njegovu prijateljicu Branku Prpu u potiljak, omogućivši Kuraku da neometano izvrši ubistvo.

Presudu je većinom glasova donelo sudsko veće koje čine Snežana Jovanović, Vladimir Mesarović i Dragan Milošević. Ona nije konačna, što znači da se na nju Apelacionom sudu mogu žaliti i odbrana i tužilaštvo.

Izricanju presude u Specijalnom sudu u Beogradu prisustvovao je veliki broj novinara, među kojima su i nekadašnje Ćuruvijine kolege.

Vlasnik i urednik novina Dnevni telegraf i Evropljanin, Slavko Ćuruvija, ubijen je 11. aprila 1999. godine u haustoru svoje zgrade u Svetogorskoj ulici u Beogradu. U momentu ubistva, sa njim je bila njegova prijateljica Branka Prpa koja je i jedini svedok likvidacije.

Istraga Ćuruvijinog ubistva otvorena je tek u januaru 2014. godine, čak 15 godina kasnije. Jedan od ključnih momenata u istrazi bio je iskaz nekadašnjeg načelnika JSO Milorada Ulemeka Legije. On je pred tužilaštvom naveo da je od Radomira Markovića, načelnika Državne bezbednosti, jednom prilikom čuo: „Ovi Radonjini što su ubili Ćuruviju“.

Ubrzo potom, u decembru 2014. godine, podignuta je optužnica protiv četvorice bivših pripadnika Državne bezbednosti, a suđenje je počelo juna sledeće godine.  

Dosije „Ćuran“

Državna bezbednost je pratila Ćuruvijino kretanje i komunikaciju mesecima pre, kao i na sam dan ubistva, što je zabeleženo u dosijeu „Ćuran“, spisima DB-a o praćenju Ćuruvije. Na njegovom praćenju, dok je šetao gradom sa Brankom Prpom, bilo je angažovano tridesetak operativaca iz Devetog (tzv. pratećeg) odeljenja DB-a.

Ratko Romić (levo) dolazi u sud (foto: KRIK)

Pojedini od njih su na sudu rekli da su imali obavezu da iz minuta u minut detaljno obaveštavaju Radonjića o Ćuruvijinom kretanju, „što je bilo neobično“ u odnosu na redovnu praksu.

Praćenje je naglo obustavljeno po nalogu Radonjića nekoliko minuta pre ubistva, čime je, prema navodima optužnice, omogućeno Kuraku i Romiću da ubiju Ćuruviju, a da ih ostali operativci ne uoče.

Ključni dokaz tužilaštva da su Romić i Kurak toga dana bili u reonu kretanja i ubistva Ćuruvije bile su trake s podacima sa baznih stanica mobilne telefonije koje su zabeležile kretanje i komunikaciju optuženih i ostalih pripadnika DB-a.

Sporne odluke sudija

Ove izveštaje sa baznih stanica sudsko veće je u dva navrata, na zahtev odbrane, izbacivalo iz dokaza jer su navodno pribavljeni na nezakonit način. Oba puta je Apelacioni sud promenio odluku te su dokazi na kraju vraćeni u postupak.

Kontroverze je izazvalo još nekoliko njihovih odluka, poput one da odbace neke od najvažnijih iskaza svedoka. Jedan od njih je iskaz Cvijetina Milinkovića, tada dežurnog načelnika u beogradskom centru DB-a, o tome da mu je Radonjić naredio prekid praćenja neposredno pre ubistva i rekao da će prema Ćuruviji „možda biti primenjene druge mere“. I ovu odluku je preinačio Apelacioni sud.

Takođe, negodovanje javnosti izazvala je i odluka sudija da Romića i Radonjića sredinom 2017. godine puste u kućni pritvor uz elektronski nadzor, ali je odluka ostala na snazi i nakon žalbe tužilaštva.

Njih dvojica su, inače, bila u pritvoru od pokretanja istrage januara 2014. godine, dok je Radomir Marković već godinama na izdržavanju zatvorske kazne od 40 godina zbog ubistva četvorice pripadnika SPO-a na Ibarskoj magistrali kada je pokušan atentat na Vuka Draškovića. Osuđen je i na 15 godina zatvora za ubistvo Ivana Stambolića i drugi pokušaj atentata na Draškovića u Budvi.

Nalogodavci i politička pozadina samog ubistva Ćuruvije i dalje nisu rasvetljeni.

I dalje nepoznat nalogodavac

Prema navodima optužnice, Ćuruvija je ubijen po nalogu „NN lica iz najviših struktura vlasti, zbog „javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga“, sa ciljem da se „očuva politička vlast i moć i ograniči sloboda medija“.

Advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić je u završnoj reči na suđenju kao nalogodavca označio Slobodana Miloševića.

Tužilac Milenko Mandić je u završnim rečima istakao da je Ćuruvija ubijen po nalogu iz vrha vlasti, a da je porota bila cela vlada. „Ko može da ubije čoveka čiji je život država potpuno kontrolisala – znala svaki njegov korak, prisluškivala svaku reč, videla svaki njegov kontakt? Jedino država“, rekao je Mandić i zatražio da svaki od optuženih bude osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora.

Inače, u vreme uoči ubistva, u režimskim krugovima Ćuruvija je smatran unutrašnjim neprijateljem zbog svog medijskog i političkog delovanja usmerenog protiv vlasti bračnog para Milošević-Marković, kao i zbog kontakata koje je imao sa opozicijom, međunarodnom zajednicom i zapadnim ambasadama.

Najavom njegove likvidacije u javnosti se smatra tekst „Ćuruvija dočekao bombe“ objavljen u Politici nekoliko dana pred ubistvo, 6. aprila 1999. godine u jeku NATO bombardovanja, koji je potom pročitan i u Dnevniku 2 RTS-a.

U njemu je Ćuruvija optužen da je jedan od onih koji su prizivali bombardovanje, uz pretnju da ta „izdaja neće biti zaboravljena“.

Prema tvrdnjama pojedinih novinara, tekst je od uredništva Politike naručila Mirjana Marković.

Izvor: Krik.rs