U nastavku serijala članaka i analiza koje Udruženje BH novinari realizira u saradnji sa Njemačkom ambasadom u BiH, urednica Nezavisnih novina Sandra Gojković-Arbutina piše o položaju novinarki u Bosni i Hercegovini i problemima sa kojima se novinarke svakodnevno suočavaju u svom poslu

Pi­še: San­dra Gojković-Arbutina

Ka­da u ne­kom tre­nut­ku svog živo­ta odlučite da će no­vi­nar­stvo bi­ti ne sa­mo va­ša pro­fe­si­ja, ne­go i živo­tno opre­dje­lje­nje, mno­go vi­še od po­sla, ne­što sa čim li­ježete i us­ta­je­te, uz svu strast i do­bro što vam no­si, pri­hva­ti­te i sve one po­šas­ti ko­je vas ne­mi­no­vno slje­du­ju. Ono što sa­svim si­gur­no ne pri­hva­ti­te je da te po­šas­ti tre­ba da bu­du va­ša svakodnevica i u pa­ke­tu s opi­som po­sla, da se de­ša­va­ju bez po­slje­di­ca i epi­lo­ga.

Pre­dra­su­de i dis­kri­mi­na­ci­ja na ro­dnoj, se­ksu­al­noj i sličnim osno­va­ma ni­su po­ni­kle u me­di­ji­ma. Mo­dus je vrlo sličan i u dru­gim bran­ša­ma, pa se i no­vi­nar­ke se­ci­ra­ju i ospo­ra­va­ju po ne­ko­li­ko užasa­va­jućih osno­va – da li je tu do­šla jer je ne­ko do­veo, da li je na­pre­do­va­la zbog fi­zičkog iz­gle­da, mogu li joj se po­vje­ri­ti ozbi­ljan za­da­tak i ru­ko­vo­deće ulo­ge jer je tru­dna/pla­ni­ra po­ro­di­cu/srećno – ne­srećno za­lju­blje­na… Ako ja­vno i sva­ko­dne­vno, otvo­re­no i bez za­drške ma­ni­fes­tu­je svo­je miš­lje­nje on­da je u pi­ta­nju, da­ka­ko, “mu­ški mo­zak”, ako se ne žali na du­go­traj­no ra­dno vri­je­me pri­va­tni život joj je si­gur­no ve­li­ka pus­toš – mo­gućnos­ti za ospo­ra­va­nje su bes­ko­načne.

Sta­tis­tički gle­da­no, no­vi­nar­ke su broj­ni­je od ko­le­ga u svim me­dij­skim kućama u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, što je je­dan od po­ka­za­te­lja da su od­go­vor­ne, upor­ne, po­uz­da­ne, vri­je­dne, pro­ni­clji­ve, ra­do­ho­ličar­ke, pri­la­go­dlji­ve i ne ta­ko krhke i la­ko lo­mlji­ve pa da, po pra­vi­lu, traže bi­jeg u si­gur­nost ma­nje stre­snih za­ni­ma­nja. Ro­man­ti­zo­va­nje ove pro­fe­si­je, kao i ob­ma­na da smo sa­mo­pro­kla­mo­va­ne “don­ki­ho­ti­ce” pa se odu­pi­re­mo i bo­ri­mo s vje­tre­njačama bez ob­zi­ra na sve je vrsta zam­ke i vo­di u dru­gu kraj­nost, da ne kažem laž – pros­to je ri­ječ o bav­lje­nju ovom pro­fe­si­jom na naj­bo­lji mo­gući način, ali dok nas pa­met i ko­li­ko-to­li­ko moć ra­suđiva­nja služe, je­dan od pri­ori­te­ta je stva­ra­nje uslo­va za ne­sme­ta­n rad, re­la­ksi­ran (oslo­bođen je već pre­am­bi­cio­zno reći) od po­li­tičkih, eko­nom­skih, ra­snih, spol­nih – ci­je­le pa­le­te pri­ti­sa­ka.

Te­ma o ko­joj se u okvi­ru na­šeg esna­fa ne­pres­ta­no go­vo­ri, jer nam je očito naj­veći te­ret s ko­jim želi­mo, ali ne možemo da se izbo­ri­mo, između os­ta­log, je i re­zul­tat sve­op­šteg mo­ral­nog, kul­tu­ro­lo­škog, so­ci­jal­nog, ljud­skog i sva­kog dru­gog su­no­vra­ta ovog druš­tva, pa smo u taj glib uvučeni još du­blje. Vrijednosno smo sve­de­ni na pis­ka­ra­la ko­ja tre­ba tući (što po­ka­zu­ju i is­traživa­nja), jer pi­šu šta hoće, ne za­služuju re­spekt u druš­tvu, ko­je je u pos­tra­tnom do­bu re­zer­vi­sa­no ma­hom za po­li­tičke eli­te i sve što je vjer­no na­slo­nje­no na nji­ho­va stra­načka pleća. U bi­lo ko­joj priči o po­ložaju i bor­bi no­vi­nar­ki bi­tno je is­taći da su i one žrtve bal­kan­skog fol­klo­ra, da ni­su ni ge­net­ski ni kul­tu­ro­lo­ški, je­dnom ri­ječju, ni­su “pri­ro­dno” stvo­re­ne za od­go­vor­ne po­slo­ve i ru­ko­vo­deće po­zi­ci­je, ko­je sa so­bom no­se i te­ške odlu­ke i go­mi­lu ne­ugo­dnih si­tu­aci­ja, i da brže i la­kše po­pus­te pod pri­tis­kom.

S dru­ge stra­ne, izno­va je važno po­nav­lja­ti da, iako su broj­ni, ta­kvi slučaje­vi ne smi­ju bi­ti pri­hvaćeno pra­vi­lo ni ma­tri­ca ko­ja se sli­je­po pra­ti i da gla­so­ve ko­ji go­vo­re o žena­ma kao us­pje­šnim, vri­je­dnim i po­svećenim no­vi­nar­ka­ma ne tre­ba za­ne­ma­ri­ti ni mi­ni­malizovati. Na­pro­tiv.

Si­ni­ša Vu­ke­lić, ure­dnik por­ta­la Ca­pi­tal.ba i pred­sje­dnik Klu­ba no­vi­na­ra Ba­nja­lu­ka, u 14 go­di­na du­gom pos­to­ja­nju ovog re­spe­kta­bil­nog eko­nom­skog por­ta­la ma­hom je sa­rađivao s no­vi­nar­ka­ma. Kaže da je u pi­ta­nju slučaj­nost ko­ja se ispos­ta­vi­la kao do­bra odlu­ka.

“Ci­je­lu re­da­kci­ju čine no­vi­nar­ke i ta­ko je već 14 go­di­na od osni­va­nja Ca­pi­ta­la. To ni­je ne­što što je urađeno smiš­lje­no, već je­dnos­ta­vno se de­si­lo ka­da sam pro­cje­nji­vao ko do­bro ra­di svoj po­sao”, kaže Vu­ke­lić, čije is­kus­tvo u ne­ko­li­ko re­da­kci­ja go­vo­ri da se žene u me­di­ji­ma bo­lje no­se s iza­zo­vi­ma ne­go ko­le­ge te da su do­slje­dni­je, is­traj­ni­je, strplji­vi­je i vre­dni­je.

Pri­mjećuje da na­pa­di i pri­je­tnje, ko­ji su ovoj re­da­kci­ji do­bro zna­ni, ne­ma­ju ro­dni pred­znak, pa ta­ko i pra­vna za­šti­ta, ade­kva­tan od­go­vor i sud­ski epi­log izos­ta­ju bez ob­zi­ra na pol.

Klub no­vi­na­ra Ba­nja­lu­ka go­di­na­ma traži je­dnu kla­uzu­lu u Kri­vičnom za­ko­ni­ku RS ko­ja bi, ako ne po­tpu­no spri­ječila, sa­svim si­gur­no obes­hra­bri­la sve bu­duće na­pa­dače na me­dij­ske ra­dni­ke – sva­ki na­pad na no­vi­na­re i novinarke da se tre­ti­ra kao na­pad na službe­no li­ce, čime bi i ka­zne bi­le sa­svim si­gur­no veće, a sud­ski pro­ce­si efi­ka­sni­ji.

Ka­ko je predviđeno Kri­vičnim za­ko­ni­kom[1], u čla­nu 388, stav (1), ko na­pa­dne ili ozbi­ljno pri­je­ti da će na­pas­ti službe­no li­ce ili li­ce za ko­je zna da mu po­maže u vrše­nju službe­ne dužnos­ti biće ka­žnjen za­tvo­rom do tri go­di­ne. U sta­vu (2) se da­lje na­vo­di da ako učini­lac pri iz­vrše­nju dje­la iz sta­va 1. ovog čla­na službe­no li­ce ili li­ce za ko­je zna da mu po­maže zlos­ta­vi, tje­le­sno po­vri­je­di ili mu pri­je­ti upo­tre­bom oružja, učini­lac će biti kažnjen za­tvo­rom od tri mje­se­ca do tri go­di­ne.

Iako ne­ma ni­ka­kvih ga­ran­ci­ja, sa­svim si­gur­no bi ova­kve za­kon­ske ka­zne bi­le kočni­ca za sve bu­duće na­pa­de (biće ih si­gur­no) jer su da­le­ko ozbi­ljni­je ne­go da dođe do su­ko­ba i na­pa­da na “običnog” građani­na.

Da ne bu­de za­bu­ne, jer je bi­lo dos­ta ne­do­umi­ca i po­gre­šnih tu­mačenja u ja­vnos­ti, me­dij­ska za­je­dni­ca ni­je­dnog tre­nut­ka ni­je za­tražila da se no­vi­na­ri i no­vi­nar­ke pro­gla­se službe­nim li­ci­ma – za to, da­ka­ko, ne pos­to­ji ni za­kon­ska mo­gućnost. Ono što je je­di­ni zah­tjev je da na­pa­di, ko­ji su sko­ro pa sva­ko­dne­vi­ca ovog po­sla, bu­du tre­ti­ra­ni kao da su na­pa­di na službe­na li­ca i ti­me bar uma­nji­mo sve bu­duće na­mje­re da se ne­ko fi­zički obračuna­va s no­vi­na­ri­ma i no­vi­nar­ka­ma, pa čak i po­ku­ša da ih ubi­je. Na­ra­vno, ta­kva ini­ci­ja­ti­va je os­ta­ja­la sa­mo u do­me­nu de­kla­ra­ti­vne po­drške i ta­pša­nja po ra­me­nu u smislu – ra­zu­mi­je­mo, podržava­mo, ali neće moći. Međutim, kad se de­sio je­dan od naj­težih slučajeva na­pa­da na no­vi­na­re – po­ku­šaj ubis­tva Vla­di­mi­ra Ko­vačevića, no­vi­na­ra BN te­le­vi­zi­je i portala Ge­ri­la.in­fo, čini­lo se da su po­sla­ni­ci bi­li spre­mni da ta­kvu ini­ci­ja­ti­vu prom­ptno podrže, ali i to je bi­lo aktuelno dok je trajao me­dij­ski pri­ti­sak i šok zbog ovog te­škog na­pa­da, ko­ji je Ko­vačević preživio za­hva­lju­jući pri­je sve­ga fi­zičkoj spre­mnos­ti i pri­se­bnos­ti.

Je­dan od na­pa­dača na Kovačevića, bo­kser Mar­ko Čolić, osuđen je na četi­ri go­di­ne zatvora, dok je dru­gi na­pa­dač u bjek­stvu, ali ono što je ključno za okončanje ova­kvih pro­ce­sa je da se sa­zna ko su na­lo­go­dav­ci ovog zločina – a na to i da­lje ne­ma­mo od­go­vor. Pri­ti­sak ja­vnos­ti ov­daš­nje, ali i re­gi­onal­ne, do­pri­nio je da se ovaj pro­ces do­ve­de bar do ne­ke tačke, ali onaj ko je ci­je­li na­pad osmi­slio i pla­tio i da­lje se slo­bo­dno še­ta, jer mu ni­ko i ni­je za pe­ta­ma. Vje­ro­va­tno čeka da se ko­načno ci­je­la ujdurma sti­ša ka­ko bi ne­sme­ta­no nas­ta­vio s po­slo­vi­ma zbog ko­jih ga je Ko­vačević, biće, i nažuljao.

Čini se da upra­vo na ovoj tački, kad tre­ba izni­je­ti slučaj do kra­ja i ka­da je u pi­ta­nju ono naj­važni­je ka­ko bismo uop­šte mo­gli da go­vo­ri­mo o de­mo­krat­skoj, slo­bo­dnoj, pra­vnoj državi – sve sta­je.

U za­ro­blje­nom druš­tvu po­put na­šeg, ci­je­ni Mil­ki­ca Mi­lo­je­vić, du­go­go­diš­nja no­vi­nar­ka i akti­vis­tki­nja, ilu­zor­no je očeki­va­ti in­sti­tu­ci­onal­nu za­šti­tu za one ko­ji prei­spi­tu­ju ta­kav sis­tem i bo­re se pro­tiv ko­rup­ci­je, kri­mi­na­la, po­li­tičkog na­si­lja i ne­od­go­vor­nos­ti. Za­ni­mlji­vo je, kaže, da s po­li­ci­jom ugla­vnom ne­ma pro­ble­ma – na­pro­tiv, na­pa­di ko­ji se pri­ja­ve bu­du najčešće ko­rek­tno is­traženi, bar na tom ba­zičnom ni­vou. Pro­blem je, međutim, ka­da slučaj dođe do pra­vo­suđa.

“Čak i kad se ne­ki slučaj pro­ce­su­ira, od­go­va­ra­ju sa­mo iz­vrši­oci, na­ra­vno, pod uslo­vom da ti iz­vrši­oci ni­su po­li­tički moćni­ci ili s nji­ma di­rek­tno po­ve­za­ni lju­di. Do in­spi­ra­to­ra i na­lo­go­da­va­ca is­tra­ga ni­kad ne ‘do­ba­ci’. Po­se­ban pro­blem je po­li­tička (ne)od­go­vor­nost. Po­li­tičari su ti ko­ji pro­mo­vi­šu i nor­ma­li­zu­ju na­pa­de na no­vi­na­re i no­vi­na­rke. U ovoj ze­mlji će se stva­ri ozbi­ljno pro­mi­je­ni­ti ka­da se, re­ci­mo, Mi­lo­rad Do­dik ja­vno izvi­ni što je pred ka­me­ra­ma bru­tal­no iz­vri­jeđao Gor­da­nu Ka­ta­nu ili Lji­lja­nu Ko­vačević. Ili, još bo­lje, stva­ri će se bi­tno pro­mi­je­ni­ti ka­da Mi­lo­ra­du Do­di­ku i dru­gim li­de­ri­ma vi­še ne bu­de pa­da­lo na pa­met da se po­na­ša­ju na ta­kav način, jer će im bi­ti ja­sno da vri­jeđanje no­vi­na­ra i no­vi­nar­ki znači gu­bi­tak gla­so­va na izbo­ri­ma”, po­ručuje Mi­lo­je­vić.

Prva adre­sa sva­ka­ko jes­te po­li­ci­ja, ali i ma­tična kuća, no­vi­nar­ska udruženja, svi ko­ji na ne­ki način mo­gu do­pri­ni­je­ti da se nas­ta­la si­tu­aci­ja pre­va­ziđe i do­bi­je epi­log.

“Za početak, mo­ra­mo vje­ro­va­ti da su svi građani pred za­ko­nom is­ti, s tim što, pre­ma evrop­skim kon­ven­ci­ja­ma, po­li­tičari, pogotovo oni na vlas­ti, ima­ju veću od­go­vor­nost od tzv. običnih građana. Tre­ba i ja­vno po­zva­ti advo­ka­te da pro bo­no sa­vje­tu­ju no­vi­na­re i no­vi­na­rke u ova­kvim slučaje­vi­ma, to je u ci­lju bor­be za slo­bo­dno i de­mo­krat­sko druš­tvo i za vla­da­vi­nu pra­va”, ka­že ova no­vi­nar­ka.

Ni­je­dan na­pad, po­ručuje, ne tre­ba prećuta­ti i to je je­dan od načina da upra­vo no­vi­nar­ke tako po­ka­žu da su hra­bre, da će “sta­ti na crtu” bi­lo ko­me ka­da su u pra­vu, da ima­ju pra­vo da ra­de ja­vni po­sao i da je pro­šlo vri­je­me kad je ženi bi­lo mjes­to (sa­mo) u ku­hi­nji.

Gor­da­na Ka­ta­na, ta­kođer du­go­go­diš­nja no­vi­nar­ka i akti­vis­tki­nja, go­di­na­ma za­po­sle­na kao do­pi­snik “Oslo­bođenja” i čes­to i sama na me­ti ver­bal­nih na­pa­da, do­da­je da za­šti­tu no­vi­nar­ki i no­vi­na­ra sis­tem kod nas ap­so­lu­tno ni­je pre­po­znao.

“Otu­da sva­kom ko sma­tra da svoj po­sao ne ra­di­mo ona­ko ka­ko taj ne­ko mi­sli da tre­ba­ da ra­di­mo se­bi i da­je za pra­vo za na­pad. Ni­ka­da ni­sam bi­la pro­tiv kon­stru­kti­vne kri­ti­ke, ni­ka­da ni­sam sma­tra­la da svi tre­ba­ da se slažu s načinom na ko­ji ra­di­mo, uređivačkom po­li­ti­kom kuće iz ko­je do­la­zi­mo. Ali di­ja­log i na ar­gu­men­ti­ma za­sno­va­na kri­ti­ka su je­dno, a uvre­de, po­zi­va­nje na linč, pa i fi­zički na­pa­di su ne­što dru­go. Tim pri­je jer su do­is­ta ri­jet­ki slučaje­vi ka­da su na­pa­dači za to bi­li ma­kar ja­vno osuđeni”, ka­za­la je Ka­ta­na.

Ono što je za­bri­nja­va­juće, do­da­je, jeste činje­ni­ca da se u tre­nut­ku kad smo izložene i naj­gru­bljim uvre­da­ma među na­ma ra­zmiš­lja “ma ona do­la­zi iz ove ili one re­da­kci­je, pa ne­ka joj, ne­ma ve­ze”.

“Bi­lo bi ko­le­gi­jal­no, ljud­ski, sta­ti uvi­jek iza ono­ga ko je na uda­ru, ali, po­nav­ljam, to se ri­jet­ko do­gađa. Za­što? Is­kre­no, ne znam. Da li je u pi­ta­nju strah od po­li­tičara, jer oni su ti ko­ji su i na­ja­gre­si­vni­ji, ili možda od ure­dni­ka i urednica da se ne bi do­vo­di­li u si­tu­aci­ju ne­ka­kvog za­mje­ra­nja, tek šu­tnja je je­di­no čemu svje­dočimo. I to sam to­kom svo­je ci­je­le ka­ri­je­re doživ­lja­va­la”, kaže Ka­ta­na, ko­ja se je­dva sjeća da je bi­lo dru­gačijih si­tu­aci­ja, one is­tin­ske, ako ni­šta bar žen­ske so­li­dar­nos­ti.

Naj­hra­bri­ji smo, is­tiče Ka­ta­na, čini se, sta­ti iza na­pa­da na ko­le­gi­nicu na druš­tve­nim mrežama ne­go snažno re­ago­va­ti kad se to i de­si.

Po­drška ma­hom jes­te de­kla­ra­ti­vna, da li je is­kre­na ili ne to je te­ško su­di­ti, ali i ta­kva je bi­la pra­va ri­jet­kost pri­je de­se­tak go­di­na, pod­sjeća Milkica Mi­lo­je­vić.

“Mi smo, ipak, u ne­ko­li­ko na­vra­ta pro­tes­to­va­li zbog na­pa­da na na­še ko­le­ge ili ko­le­gi­ni­ce, a Li­ni­ja za po­moć no­vi­na­ri­ma Udruženja BH no­vi­na­ri pruža kon­kre­tnu pra­vnu po­moć u ta­kvim slučaje­vi­ma. Na­ra­vno, to ni­je do­vo­ljno, mi tre­ba da bu­de­mo avan­gar­da u pro­fe­si­onal­noj hra­bros­ti i so­li­dar­nos­ti, mi mo­ra­mo pokazati dru­gi­ma ka­ko se to ra­di”, naglašava Mi­lo­je­vić i po­ručuje da se naj­bo­lje na mi­kropla­nu vi­di ko­li­ko smo so­li­dar­ni – ko­li­ko smo sa­mi ura­di­li za na­pa­dnu­tog no­vi­na­ra ili novinarku, ko­li­ko su, na pri­mjer, gla­vni ure­dni­ci ili di­re­kto­ri sta­li u od­bra­nu no­vi­na­ra i novinarke, pri tom se su­prot­stav­ljajući po­li­tičkim moćni­ci­ma ili ve­li­kim ogla­ši­vačima.

“Živi­mo u druš­tvu u ko­jem je građan­ska i pro­fe­si­onal­na hra­brost i inače vrlo ri­jet­ka po­ja­va. Na­ra­vno, to na­šu pro­fe­si­ju i nas ne oslo­bađa od­go­vor­nos­ti, ali po­gle­daj­te, re­ci­mo, šta se de­ša­va s lje­kar­skom pro­fe­si­jom. Ko­li­ko je do­kto­ra me­di­ci­ne ja­vno us­ta­lo pro­tiv svo­je ko­mo­re, ko­ja ni­je odu­ze­la li­cen­ce lje­ka­ri­ma pra­vo­snažno osuđenim što su skri­vi­li smrt ili te­ško oštećenje zdrav­lja svo­jih pa­ci­je­na­ta. Ja ne znam ni­je­dan ta­kav slučaj”, za­ključila je naša sagovornica.

U borbi za svo­ja pra­va, kao i odo­li­je­va­jući na­pa­di­ma to­kom ra­dnih za­da­ta­ka, ključno je da no­vi­na­ri i novinarke zna­ju da u sva­kom mo­men­tu ima­ju snažnu po­dršku ma­tične kuće – što čes­to ni­je slučaj pa os­ta­ju na vje­tro­me­ti­ni i po­tpu­no ne­ra­vno­pra­vnoj bor­bi s moćni­ci­ma, ko­ji na svo­joj stra­ni ima­ju sve po­lu­ge. Ma­tična kuća sa svim svo­jim re­sur­si­ma, po­go­to­vo pra­vnom službom, da­le­ko je snažni­ji od­bram­be­ni me­ha­ni­zam, ali i važna po­ru­ka da iza sve­ga objav­lje­nog, emi­to­va­nog i na­pi­sa­nog čvrsto sto­ji i da u bor­bu sta­je is­pred svo­je ra­dni­ce.

Ali i pri­je ne­go što uop­šte dođe do ci­je­le te priče, no­vi­nar­ke mo­ra­ju da sa­zna­ju sve o svo­jim pra­vi­ma, da zna­ju i do­bro prouče sve mo­guće načine da se za­šti­te u oblas­ti ra­dnih, ali i so­ci­jal­nih pra­va, što tre­nu­tno na te­re­nu ni­je slučaj. Mno­ge od njih ko­je su pro­šle ra­zne tor­tu­re ni­su bi­le do­bro upo­zna­te sa svo­jim pra­vi­ma, pa se ni­su ni upu­šta­le u bor­bu pro­tiv na­pa­da i go­di­na­ma trpjele dis­kri­mi­na­ci­ju, jer su mi­sli­le da ne­ma ni­kog u lan­cu i sis­te­mu da ih ade­kva­tno za­šti­ti.

Mreža no­vi­nar­ki u BiH[2] osno­va­na je pro­šle go­di­ne i ima, između os­ta­log, za cilj da edu­ku­je, us­mje­ra­va, po­maže i podržava sva­ki vid bor­be no­vi­nar­ki po bi­lo ko­joj osno­vi, što se po­ka­za­lo kao vrlo značaj­no u si­tu­aci­ji kad vam se čini da ste usa­mlje­ni u tom ha­osu.

Kris­ti­na Lje­vak, v.d. di­re­kto­ri­ce TV Kan­to­n Sa­ra­je­vo, ko­ja je bi­la izložena linču na­kon ime­no­va­nja na tu fun­kci­ju, po­ručuje da snažna po­drška ko­ju je ima­la ni­je sa­mo po­drška njoj, ne­go i glas pro­tiv ma­ši­ne­ri­je ko­ja sko­ro tri­de­set go­di­na odlučuje o na­šim živo­ti­ma.

“Bes­kraj­no sam za­hval­na mo­jim ko­le­ga­ma i ko­le­gi­nica­ma ko­ji pot­vrđuju da ni­smo svi is­ti i da još pos­to­je lju­di čiji obraz ni­je na trži­štu. I ne sa­mo ko­le­ga­ma i koleginica­ma iz me­di­ja, ne­go i dru­gim lju­di­ma ko­ji su ima­li po­tre­bu da me podrže, po­nu­de uslu­gu, ne­ki­ma ko­je ne znam i ko­ji su zva­li iz bi­je­log svi­je­ta nu­deći bes­pla­tne pra­vne uslu­ge, ali to još ni­je do­šlo na red, prav­dom ću se ba­vi­ti kad se odmo­rim od ne­prav­de”, govori Lje­vak.

Akti­vna i pri­zna­ta u svi­je­tu kul­tu­re i bor­be za LGBT pra­va, kaže da ni­ko­me ni­je sme­ta­la jer je kul­tu­ra, pri­je sve­ga, na mar­gi­na­ma, pa ni nje­no ime ni­je ni­kad bi­lo pre­dmet dis­ku­si­je, ali je tar­ge­ti­ra­na kad je do­šla na po­zi­ci­ju ko­ja se doživ­lja­va kao po­zi­ci­ja moći i zbog čega se mo­gu osjećati ugroženi oni ko­ji su moć iz­gu­bi­li. U takvim okolnostima, sve pos­ta­je pro­blem.

Ka­da je nas­tu­pio ci­je­li taj užas, do­daje Kristina, shvatila je ko­li­ko je važno ima­ti po­dršku onih ko­ji se još ča­sno ba­ve ovim po­slom i bi­lo bi ne­upo­re­di­vo teže da to­ga ni­je bi­lo. Uz to, uvi­dje­la je u tim tre­nu­ci­ma ko­li­ko je značaj­no do­no­si­ti pro­fe­si­onal­ne i od­go­vor­ne odlu­ke.

“Kad vam oni ko­ji bi naj­ra­di­je da vas ne­ma ne mo­gu naći ni­šta u pro­fe­si­onal­noj bio­gra­fi­ji, on­da ste va­ljda ne­što ka­ko tre­ba i ura­di­li”, zaključuje Ljevak.

U toj ago­ni­ji, kada ne zna­te ni onog ko je to sve po­kre­nuo, ali ni do kad će tra­ja­ti, šta je slje­deće i ko­li­ko da­le­ko će da idu, psi­ho­te­ra­pi­ja je, sma­tra, je­dan od načina da se izbo­ri­te sa svim tim, ali i okružiti se do­brim lju­di­ma u pri­va­tnom i pro­fe­si­onal­nom okruženju.

“Ve­li­ka je sreća što mo­ja pro­fe­si­onal­na i lična sreća ne za­vi­si od to­ga hoću li bi­ti di­re­kto­ri­ca ili neću, i iz te po­zi­ci­je la­kše se i pri­tis­ci da ne bu­dem po­dne­su. Na­ra­vno da je naj­teže bi­lo po­dni­je­ti op­tužbe po­vo­dom emi­to­va­nja fil­ma od stra­ne onih ko­ji film ni­su ni po­gle­da­li i tvrdi­ti ka­ko ne­gi­ram ge­no­cid (radi se o bugarskom filmu „Tužilac, branilac, otac i sin“, prikazanom u programu TVSA 11. jula, op.a.). Taj nas je pri­mjer mo­gao pod­sje­ti­ti na tužnu činje­ni­cu da lju­di ko­ji su preži­vje­li tra­ge­di­ju sma­tra­ju da ima­ju pra­vo uti­ca­ti na pro­fe­si­onal­ne odlu­ke lju­di iz bi­lo ko­je stru­ke. O vjer­skim za­je­dni­ca­ma da ne go­vo­rim”, ka­že Kristina Ljevak.

Ime­no­va­na kra­jem ma­ja, Lje­vak je u ju­lu u in­ter­vjuu za Klix.ba[3], ka­da je linč već bio na vrhun­cu, možda na naj­bo­lji način ilus­tro­va­la ka­ko se izbo­ri­ti s pri­tis­ci­ma ko­ji su ne­mi­no­vnost ovog po­sla i nas­ta­vi­ti s pro­fe­si­onal­nim an­gažma­nom još snažni­je.

“Da je bi­lo ko od no­vi­nar­skih auto­ri­te­ta re­kao da sam lo­ša no­vi­nar­ka, ne bi mi bi­lo sve­je­dno, ali ono što do­la­zi od fa­šis­tičkog po­lu­svi­je­ta me ne za­ni­ma. U ovom di­je­lu mi­slim na ko­men­ta­re po­svećene mom ime­nu i LGBT akti­vi­zmu. Po­vri­je­di­lo me, kao i sva­kog čo­vje­ka, kad su do­šli do mo­je po­ro­di­ce. Po­što se po­zi­va­ju na vje­ru kao je­di­ni ar­gu­ment, va­ljda će im onaj u ko­jeg vje­ru­ju su­di­ti obje­kti­vno. Za me­ne pos­to­je sa­mo ovo­ze­malj­ski su­do­vi, a pre­ma su­du stru­ke ja sam mje­ro­da­vna oso­ba za obav­lja­nje ove dužnos­ti”, re­kla je Kris­ti­na u tom in­ter­vjuu i ti­me još je­dnom pod­sje­ti­la sve bu­duće ge­ne­ra­ci­je no­vi­nar­ki, ko­je će ne­mi­no­vno proći ne­ku vrstu linča, tor­tu­re i pri­ti­sa­ka ka­ko bu­du na­pre­do­va­le u ka­ri­je­ri – pro­fe­si­onal­ni in­te­gri­tet možda je naj­teže dos­tižan, ali je naj­bo­lji i ne­za­mje­njiv štit.

---

[1] Krivični zakonik Republike Srpske, 2017.

[2] Projekat “Jačanje mreže novinarki u BiH” realizuje Udruženje/Udruga “BH novinari” kroz Program za osnaživanje nezavisnih medija (IMEP projekat) i uz podršku Pree Press Unlimiteda iz Holandije.

[3] https://www.klix.ba/vijesti/bih/kristina-ljevak-ne-zanima-me-sta-fasisticki-polusvijet-misli-o-meni/190703040

OVDJE MOŽETE PROČITATI VERZIJU NA engleskom jeziku